Misli (IV)

 

Napisao bih nešto o ovom našem vremenu, ali to ne činim iz straha da će to biti samo jedan od poteza u igri iza koje ono stoji i u kojoj se potpuno iscrpljuje.

Advertisements

Intervju (II): SAVRŠENO RAVNE LINIJE

 

Intervju sa Draženom Pekušićem

 

Dražen Pekušić, inženjer informacionih tehnologija (programer). Veliki poštovalac pisane reči, ali ujedno i neverbalne komunikacije u slikama, simbolima i apstraktnim idejama. Zaljubljenik u matematiku i fiziku, ali i duhovnu stranu ljudske prirode, te kroz teme kojima se bavi pokušava da nađe određeni zajednički jezik u ovom svetu dualnosti i među, naizgled, nepomirljivim stavovima.

Pored bavljenja pisanom reči, na savremenoj srpskoj likovnoj sceni aktivno prisutan od 2010. godine, serijama grupnih i samostalnih izložbi slika i fotografija.

Milan Marković: Marks, Niče ili Frojd?

Dražen Pekušić: Svakako Niče, iz apsolutno subjektivnih razloga. Misao Fridriha Ničea na mene je od rane mladosti ostvarila izuzetno jak uticaj, te oblikovala me i usmerila ka određenim temama kojima se već godinama bavim. Doduše, za razliku od njega ja na Boga ne gledam ni kao na mrtvog niti živog, već je taj koncept u potpunosti metafizički i van opsega svake diskusije, te nema potrebe mnogo se njime baviti na takav način. Naravno, iz ugla hrišćanskog sveta Niče je svakako bio u pravu, predviđajući krah ideje koja ljudske potencijale umanjuje, sputava i ljudima nameće robovski mentalitet. Ono navodi ljude da se srame sopstvene prirode, a to nikako nije dobro.

No ‘’loša strana’’ moje bliskosti Ničeu ogleda se u tome da kao takav sebe ne mogu u potpunosti da predam bilo kojoj ideji, sistemu ili religiji. Sveprisutna sumnja.

Milan Marković: Nadovezao bih se na tvoj odgovor i pitao: koje su ideje, sistemi i religije do sada najviše uticale na tvoj rad? Da li bi mogao više da kažeš o tome u čemu se tačno sastoji ono što radiš?

Dražen Pekušić: Iako u pisanju sučeljavam dva aspekta sagledavanja sveta – duhovni i materijalni (naučni), glavni vid inspiracije za radove predstavlja jevrejski misticizam. Tu prvenstveno mislim na kabalu, kao vid dubljeg bavljenja jevrejskom verom, judaizmom. Na taj način ja preuzimam simboliku koja mi je bliska i u kombinaciji sa lucidnim sanjanjem stvaram svoj atelje negde tamo, odakle crpim boje i oblike koje kasnije pokušavam da uobličim i predstavim. U teoriji i praksi način indukovanja snova na hebrejskom naziva se šaalat halom (שאלת חלום) i predstavlja osnovu rada kroz usmereno buđenje inspiracije. Ovaj tip prakse pominje se u tekstovima koji datiraju još iz X veka, a kroz rad to poprima oblik samog praktikanta i postaje, na određeni način, njegov unikatni pristup.

Zato ti radovi često i obiluju hebrejskim slovima i brojevima, jer je hebrejski jezik neraskidivo povezan sa brojevima – slova su ujedno i brojevi, a reči i rečenice numerički imaju poseban vid smisla i toka.

Naravno, prisutan je i uticaj zapadnog hermetizma, koji ima svoju specifičnu težinu, iako meni nije najbliži zbog sveopšte zbrke uticaja koji u sebi nosi. Objedinjuje previše različitih sistema i čovek lako izgubi smer kretanja. Ali i pored toga vredan je pažnje.

Ta dva uticaja suočio sam ovde.

 

M. M.: Sem hebrejskih simbola, koji kako si objasnio imaju dvostruku ulogu da predstavljaju i slova i brojeve, na tvojim slikama nalazimo i osnovne geometrijske oblike. U kakvom se odnosu nalaze ovi elementi i kako si došao do toga da koristiš baš njih? Postoji li neki poseban način na koji ih kombinuješ i uklapaš?

D.P.: Svaka slika geometrijski je komponovana da prati osnovne principe sakralne geometrije, gradeći jednostavnu strukturu podložnu daljem usložnjavanju. Kvadrat, krug i trougao osnovni su elementi iz kojih se gradim sve ostalo.

Jednodimenzionalni oblik je tačka; iz nje nastaje duž, a duž samu sebe duplira, zatim triplira, i gradi prvi zatvoreni dvodimenzionalni oblik – trougao. Stepen više od toga i nastaje kvadrat, kao osnovni preduslov za kasniju genezu treće dimenzije. Upravo na ovom principu bazira se i sveukupni prostor, prema fizičkim načelima, te nema bolje osnove za crtanje od preuzimanje glavnih gradivnih elemenata same prirode u njenom najbazičnijem stanju. Geometrijske petlje prostor-vremena.

Dražen Pekušić - Ol Sonuf Vaoresagi
Dražen Pekušić – Ol Sonuf Vaoresag ( http://arsmagine.com/analiza-slika/ol-sonuf-vaoresagi/ )

M. M.: Mene ovaj opis stvaranja složenih geometrijskih oblika iz jednostavnijih podseća na teoriju evolucije, koja u najkraćim crtama govori o složenim prirodnim procesima koji su doveli do proliferacije i usložnjavanja živih organizama na našoj planeti. Da li to znači da je za tebe kreativni proces slikanja, u širokom smislu te reči, isto što i ponavljanje, sada u domenu simbola, stvaralačnog čina koji pronalazimo u prirodi?

D. P.: Da. Ovakav način stvaranja slika i ima za cilj da oponaša prirodne procese i princip evolucije, koji u hodu stvaraju nove oblike, putem mnogih pokušaja i velikog broja različitih kombinacija. No, iako to ume da deluje haotično – zapravo nije, već je takav vid jednostavnog usložnjavanja vrlo praktičan. A kada se posle mnogih pokušaja dodje to određenog složenijeg oblika, on tada ume da prezme primat i postane svojevrsni centar slike, ili ga preselim u novu, posebnu, sliku gde lakše može da dođe do izražaja. Izdvojen.

Svako ponavljanje donosi nešto novo, novi uvid, bilo da se radi o ručnoj skici ili njenoj kasnijoj digitalizaciji.

M. M.: Da li bi ovde bilo umesno napraviti analogiju sa načinom na koji se danas razvija veštačka inteligencija?

D. P.: Veliki problem s razvojem veštačke inteligencije je u tome što, kao i za sve nove tehnologije, javnost neće znati ništa konkretno o tome sve do momenta nekog velikog proboja. Do tada jednostavno nećemo znati u kojoj fazi se nalazi rad na AI (Artificial Intelligence). Isto kao što je internet razvijan još od ranih 70ih godina prošlog veka, da bi tek javno postao dostupan u nama znanom obliku početkom 90ih. No jedno je jasno – istoriju naše budućnosti delićemo u dve jasne celine: jednu u svetlu zore veštačke inteligencije, njenog proboja, dok će druga obeležiti njen rast do apsolutno neslućenih visina koje ni sami nećemo moći da razememo i uvešće nas u novu meta-tehnološku eru čovečanstva.

Posebno je zanimljivo to što razvoj prvog superinteligentnog stroja neće doći od ruku čoveka, već će mašina biti ta koja će prva shvatiti najoptimalniji način da sebe maksimalno usavrši, na način koji nama verovatno neće biti jasan u smislu kompleksnosti koju će to sa sobom doneti. Tada će nastati ASI (Artificial Superintelligence) i od tog momenta ništa više neće biti isto, bilo da je to dobro ili loše, jer će koeficijent inteligencije te mašine daleko nadmašiti sve naše skale i merila koja smo do tada koristili.

Osnovnih razlika u funkcionisanju ljudske inteligencije u odnosu na mašinsku jeste u njenoj brzini razmišljanja. Iako u samom startu imamo kompleksnost neuronskih mreža na našoj strani, na duže staze osuđeni smo na stagnaciju u odnosu na našeg takmaca. Aktivnost ljudskih neurona je na granici od oko 200 herca (Hz), dok današnji mikroprocesori rade na taktu od oko 2+ GHz, odnosno i do 1+ miliona puta brže od neuronskih veza. Još jedna od stavki koja nam posebno ne ide na ruku jeste brzina prenosa informacija, koja u ćelijama mozga iznosi nekih 120 m/s, što bi naš digitalni protivnik daleko nadmašio svojim optičkim spojevima kojima se informacije kreću brzinom svetlosti. Takođe, tranzistori su daleko precizniji u prenošenju informacija od naših bioloških neurona, a i stopu propadanja imaju daleko sporiju. Još jedna od prednosti mašinskih spojeva jeste ta što su u mogućnosti da rade 24/7 punom snagom i daleko su praktičniji po pitanju samousavršavanja (software update). Iako smo obdareniji određenom prednošću u startu (posedovanjem naprednijeg softvera) tu trku vremenom gubimo usled niskog nivoa održavanja istog.

Pošto sam po struci programer, ova tema mi često zaokuplja pažnju i navodi da se njome detaljno bavim.

M. M.: Način na koji si opisao proces nastanka tvojih umetničkih dela me je podstakao da u razgovor uvedem analogiju sa veštačkom inteligencijom. Postoji li između njih veza? Da li bi moglo da se kaže da su tvoje kreacije deo jednog većeg narativa koji najavljuje dalji razvoj veštačke inteligencije i budućnost koju si u prethodnom odgovoru opisao?

D. P.: Veštačka inteligencija je svakako nešto neminovno i pitanje je samo trenutka kada će jasno stupiti na scenu, no moji radovi nemaju direktne veze sa njom.

Nema tog vida automatizacije pri njihovoj izradi iako ja njih digitalno završavam. Ta završnica je je tu pre svega iz razloga što većina oblika koje ja stvaram mora da poseduju savršeno ravne linije i u pojedinim primerima precizno razgraničene površine. Tako nešto teško je izvodljivo standardnim tehnikama slikanja. Posebno kad se radi o oblicima koji ne retko potiču iz kojekakvih lucidnih snova, gde su impresije onoga što sanjač vidi daleko naglašenije. U takvim stanjima dolazi do tzv. iluzije savršenstva viđenog, te bi i način prenošenja tako nečega na platno bio neizvodljiv poduhvat, bez upotrebe digitalnih alata visoke preciznosti.

M. M.: Da li to znači da smo tek sa razvitkom savremenih tehnologija poput računara došli do mogućnosti da prikazujemo i/li izražavamo stanja koja su likovnoj umetnosti ranije bila nedostupna?

D. P.: Drastični tehnološki uspon s druge polovine XX veka svakako je doprineo tome da se menjaju pravila igre u apsolutno svim sferama života, pa tako i u umetnosti. Moćne kompjuterske performanse sada omogućava stvaranje fotorealističnih 3D prikaza, animacija i korekcije, a virtuelna stvarnost iz dana u dan postaje sve prisutnija i dostupnija sve širem krugu ljudi. Iz tog ugla svakako, da. Danas skoro svaka zamisao može na određeni način biti ekranizovana i vizuelno materijalizovana ispred svemoćnog jednobojnog platna (chroma key), pa nema više ograničenja koja su nekada postojala.

Kao dobar primer može poslužiti ideja i želja Alehandra Hodorvskog kada je 70ih godina prošlog veka pokušao da snimi grandioznu viziju dela ‘’Dine’’ (‘’Dune’’, Frank Herbert). U tome, na kraju, nije uspeo iz mnogih razloga, ali je taj pokušaj za sva vremena ostao zabeležen kao najveći nesnimljeni film svih vremena i po obimu zamisli svakako ušao u istoriju umetnosti. Razlog je velikim delom ležao u tome što u to vreme tako nešto bilo je skoro nemoguće zaista i snimiti. Bar ne valjano i na način na koji je to Hodo u tom momentu zamislio. Ni jedan filmski studio nije smeo da se upusti u tako veliku avanturu. Poduhvat koji je bar u formi dokumentarca (Jodorowsky’s Dune) ostao da svedoči o dometima umetnosti savremenog doba i čoveka.

A što se tiče likovne umetnosti ovaj tehnološki napredak svakako je doneo nove alate i načine za izražavanje kreativnosti i ideja, ali sama likovnost, bar po meni, ostala je nepromenjena. Uostalom sve to se već nebrojeno puta dešavalo i ranije – da se osmisle novi načini i tehnike slikanja koje omasovljavanjem otkriju jednu sasvim novu dimenziju u umetnosti, koja do tada nije postojala, ili makar nije bila primećena. To je jedna od lepota promena koje se neprekidno dešavaju oko nas.

Na isti način sam i ja otkinuo delić tog tehnološkog kolača i primenio ga na neke moje skice i ideje kojima se duže vreme bavim, ali za koje, do tada, nisam pronašao najidealniji vid zaokruživanja u celinu. Iz sadašnje perspektive nikako ih drugačije ni ne mogu zamisliti. Ne bez ove digitalne oštrine. Ne bez čitave priče i drugih detalja koji ih prate, a sve to objedinjeno na jednom mestu – veb sajtu. Mestu svima dostupnom, u jednom kliku.

M. M.: Možeš li da prokomentarišeš novu sezonu serije „Tvin Piks“ koja se završila pre nekoliko dana? Da li je opravdala tvoja očekivanja?

D. P.: S obzirom da smo pomenuli ‘’Dine’’ koje je nakon pokušaja Hoda ipak Linč dobio da režira, teško je u ovom momentu ne osvrnuti se i na najnovije epizode Twin Piksa, koje su na savršen način produbile ovu višedecenijsku priču koju volimo.

Posebnu draž predstavlja i Linč/Frostova ideja da celu priču prodube i povežu s okultnim stavovima Teleme Alistera Kroulija, a kasnije Džeka Parsonsa, i na taj način uokvire određene delove priče koji kroz takvu jednu vizuru poprimaju sada još jasnije konture onoga šta je ovaj dvojac hteo da nam kaže. Sada to više nije samo na papiru, kako nam je prvi put predočeno u knjizi The Secret History of Twin Peaks: A Novel, već je na domišljat način, kroz vešto uklopljene simbole, predstavljeno u novoj sezoni Povratka. Uostalom, početkom novembra u prodaji će se naći i najnovija Twin Peaks: The Final Dossier sa još detalja koji nisu stigli da budu ekranizovani u ovih 18 sati vrhunskog TV materijala.

Nekako je zadnjih godina postalo nepisano pravilo da se manijakalno fabrikuju različiti (neuspešni, usiljeni i besciljni) nastavci, ali Frost i Linč upravo su suprotno od toga uradili. 25 godina kasnije vratili su nas u Twin Piks univerzum i još jednom demonstrirali staru školu režije misterije. Posebno one misterije koja je duboko uronjena u ljudsku psihu i prirodu. Lično sam veoma zadovoljan kako je priča izneta i šta nam je to novo donela, a da nisu previše odlutali od same suštine.

Isti šmek. Novo ruho. Maestralni Kajl.

 

Prevod (V): Reza Negarestani – (O samoobrazovanju)

 

Juče je neko u toku kursa koji vodim o Platonu u „Novom Centru“ postavio pitanje o samoobrazovanju u filozofiji. Prvo bih hteo da kažem da su mi vrlo sumnjivi i pripadnici akademske zajednice koji odbacuju samoobrazovanje zbog nestostatka temeljnosti, i oni koji deluju para-akademski jer cene ideju samoobrazovanja radi samog samoobrazovanja isključivo zato što im to zvuči kao ideja kojom se može uspešno suprotstaviti akademskom sistemu. Samoobrazovanje je čisto asketska vežba u temeljnosti i težnji ka saznanju oslobođena svih briga vezanih za birokratiju, profesionalizam, karijerizam i intelektualni tribalizam. Neko bi ovde mogao da prigovori da se ista vrsta askeze može praktikovati i u akademskom okruženju, što je tačno, ali ono se trenutno nalazi u takvom stanju da ga pogađaju sve prethodno navedene patologije. Ne bih da pominjem da nemaju svi neophodna novčana sredstva niti privilegije da pristupe iole pristojnim filozofskim školama (tj. ne žive svi na zapadu).

Nisam previše vešt u davanju praktičnih saveta, ali evo nekoliko polaznih taktika. Primite moje izvinjenje ako sve ovo isuviše zvuči kao da propovedam:

Prvo i osnovno, očigledno je da samoobrazovanje ima vezu sa pronalaženjem pogodnog skupa metoda za studiranje (i to ne samo jednog) i odgovarajućeg načina rada koji ne ometa tok vašeg života (makar ne u prvim njegovim fazama). U nekom trenutku ono će se naći, i potrebno je da se nađe u glavnom fokusu vašeg života, i tada sve ostalo treba da postane sporedno. Ali, do tada osnovni cilj treba da bude puko preživljavanje.

Prvo što ćete želeti da uradite jeste da privremeno stopirate iščekivanja neposrednih rezultata. Vrlo je važno se ne opterećujete time što će samoobrazovanje groteskno dugo trajati, pre nego što primetite značajniju promenu u onome što ste naučili, ili u načinu na koji pišete i mislite. Samoobrazovanje je životna investicija, tako da nema smisla da se mučite ukoliko niste spremni da u njega investirate kao da vam od toga život zavisi.

Opstanak
Angelina Perić, Opstanak (detalj)

Počnite sa planiranjem ostvarivih dnevnih režima studiranja. Jednom kada napravite nacrt dijete čitanja nemojte je ni po koju cenu narušavati. Krenite sa nekolicinom mislilaca ili tema koje vas iskreno oduševljavaju i dopunite je sa jednim ili dva filozofa, odnosno tema koje zahtevaju veliku pažnju i smatraju se izazovnim. Uvek iz te zahtevne kategorije preporučujem čitanje „Kritike čistog uma“. Problem sa ljudima koji se samoobrazuju je u tome što čestu zapnu kod bilo čega što ih oduševljava i tako se njihovo zanimanje za filozofiju degeneriše u neku vrstu lošeg subjektivno-libidinalnog eksperimentisanja u filozofiji (pomislite na free jazz) koje je ograničeno po obimu i istovremeno veoma samosvojno. Izbećićete to prihvatanjem izazova naočigled najdosadnijih, i istovremeno tehničko zahtevnih oblika filozofije. Jednom kada prevaziđete ovaj problem, ono što ste smatrali da je dosadno pojaviće se kao nešto vrlo uzbudljivo. Znanje je po sebi uzbudljivo bez obzira na metod koji do njega vodi. Iako je prvo potrebno raditi na temama koje vas oduševljavaju, sve govori u prilog da vaše istraživanje ne sme biti ograničeno na ono što vas interesuje u čisto subjektivnom smislu. Postepeno počnite da širite istraživanje na mislioce i teme koje vas ne zanimaju ili su pak dijametralno suprotni vašim neposrednim interesovanjima.

Nazad na režim: napišite esej svaki put kada čitate knjigu. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je ovo važno: u suštini na taj način vi postajete svesni načina na koji mislite. Pisanje je spoljašnja proteza razuma. Ukoliko želite da steknete uvid u to kako mislite, onda treba da pišete i uporedite rezultate sa onim što ste mislili – prima facie – da je slučaj na nivou čiste introspekcije. ‘Neposredne’ greške u definisanju pojmova, argumentaciji, itd. postaju očigledne u pisanju. Takođe, pokušajte da diskutujete o onome što ste pisali sa nekim ko je mnogo obrazovaniji od vas i uz to žestoko polemičan, drugim rečima, morate da postavite sebe u intelektualno neugodne situacije. Dobar deo samoobrazovanja se tiče izoštravanja, a ne potiskivanja, sopstvenih intelektualnih nesigurnosti. Što se više osećate intelektualno nesigurnim, više ćete biti naterani da učite i izlazite iz vaše udobne čaure. Po svaku cenu izbegavajte klimoglavce koji se bezrazložno slažu sa vama, i gunđala, koji ne obrazlažu svoje prigovore. Mislim da je ovo apsolutno nužno za samoobrazovanje u filozofiji. Trebalo bi da se okružite ljudima koje biste inače izbegavali jer su vrlo polemični ili se pak ne plaše da pokažu svoju superiornost u nekom posebnom polju znanja.

Jednom kada shvatite nedostatke u vašem mišljenju i argumentisanju, počnite da razvijate vaše istraživanje i u dubinu i u širinu. Akademska filozofija se nažalost trenutno nalazi u takvom stanju da ne dopušta ovu vrstu sveobuhvatne temeljnosti. Naposletku, samoobrazovanje predstavlja grananje kroz različite discipline, kao i osmišljavanje regulativnih mehanizama koji će vas naterati da sa usredsređenošću produbite neku određenu temu. Ideja da idemo ili u dubinu ili u širinu predstavlja patologiju. Samoobrazovani ljudi obično više vole avanturističku ekspanziju, dok oni koji pripadaju akademskom svetu biraju apolonovsku dubinu. Nijedno od njih samo po sebi nije dovoljno.

Sve ostalo treba da ide kao po loju kada se ova dijeta poštuje.

(prevedeno sa engleskog i objavljeno uz odobrenje autora)

Reza Negarestani je iranski filozof. Autor je pionirske knjige u žanru filozofske fikcije „Ciklonopedija“ (Re-Press, 2008). Radove je objavljivao u brojnim časopisima i antologijama. Uskoro će iz štampe izaći njegova nova knjiga „Inteligencija i duh“ (Urbanomic, 2017), koja predstavlja istoriju filozofije zamišljenu kao izlaganje programa generalne veštačke inteligencije, gde se inteligencija shvata kao društvena evolucija pragmatičkih obaveza koja se dešava u mediju jezika.

  • Prvobitno objavljeno na društvenoj mreži Fejsbuk.